Mič Reznik (Masačusec institut za tehnologiju) - Nastanak programskog jezika Scratch

Masačusec institut za tehnologiju, Laboratorija za medije Projekat "Doživotno obdanište" Ja sam Mič Reznik, profesor za ispitivanje učenja u MIT laboratoriji za medije. Vođa sam istraživačke grupe pod naziviom "Doživotno obdanište". Iako radim sa najsavremenijim tehnologijama Svoju najveću inspiraciju dobijam posmatrajući način na koji deca uče u obdaništu. Šta je to tako posebno u vezi dece u obdaništu? Kada pomislim na tradicionalno obdanište, setim se dece koja kroz igru stvaraju nešto međusobnom saradnjom. Možete imati jednu grupu dece koja pravi kulu od kockica, I tokom tog procesa uče o stabilnosti i strukturi. Na drugom mestu deca slikaju sa bojicama i temperama, a za to vreme uče kako se boje međusobno slažu. Ono što je najbitnije je da se razvija kreativno razmišljanje. Oni uče kako da rade na kreativnim projektima, kako da počnu od ideje, da je razrađuju, analiziraju šta se dešava, da eksperimentišu, da isprobavaju nove stvari. Mislim da je veoma važno u današnjem društvu da svi razvijaju kreativno razmišljanje. Živimo u svetu koji se menja brže nego ikada pre, tako da ono što naučimo danas, već sutra može biti zastarelo. Zato je veoma važno da razmišljamo i reagujemo kreativno. Ali nažalost, školski sistem nije prilagođen da razvija kod dece kreativno razmišljanje. Nakon obdaništa, deca odlaze u učionice gde sede i popunjavaju radne sveske, slušaju predavanja... To je bazirano na modelu obrazovanja, za koji se čini da se fokusira na davanje i prenos informacija deci. Ja smatram da treba primeniti pristup kao u obdaništu, a to je učenje kroz dizajniranje, stvaranje, eksperimentisanje, istraživanje. I primeniti ga na celo školovanje, odnosno ceo život. Sada se javlja problem, jer ako odete u većinu današnjih obdaništa, ona sve više podsećaju na škole, gde deca samo popunjavaju različite papire i rade nekakve vežbe. Ono što ja želim je upravo suprotno tome. Da ostatak školovanja i života budu nalik obdaništu. I zato našu istraživačku grupu nazivamo "Doživotno obdanište". Pa zašto se onda tako nešto nije desilo? Smatram da postoji mnogo razloga za to. Delimično zbog toga što su nam nove tehnologije i mediji toliko dostupni. U obdaništu gde imate kockice i bojice, to je odlično za učenje brojeva, oblika, veličina, boja... Ali kako postajete stariji i počinjete da radite na zahtevnijim projekatima, samo kockice i bojice vam više nisu dovoljne. Zato mi pokušavamo da otkrijemo kako možemo upotrebiti nove tehnologije, da bi pristup koji se primenjuje u obdaništu, mogli da primenimo na sve ostale uzraste. Daću vam jedan primer. Godinama smo radili sa proizvođačima kockica LEGO. I to ne iznenađuje, pošto ja verujem da najviše učimo dok dizajniramo i stvaramo, zato je kompanija LEGO bila logičan partner u ovom projektu. Sa tradicionalnim LEGO kockama, deca prave kuće i zamkove, i tokom procesa mnogo toga nauče. Mi smo povezali tradicionalni LEGO materijal sa novim digitalnim materijalom. i ugradili elektroniku u LEGO kocke, kako bi deca mogla da prave stvari koje se kreću, reaguju i komuniciraju. Bili smo uključeni u rad na projektu "LEGO mindstorm" robota, pomoću kojih deca prave robote koji se pomeraju i reaguju na komande. U toku tog procesa oni mnogo toga uče. Sjajno je videti kako je ovo sve popularnije u svetu. Ja dosta putujem i deca širom sveta sada stvaraju pomoću ovih novih tehnologija, primenjujući pristup učenju iz obdaništa na sve uzraste. Želim da naglasim da je ovo drugačije od većine električnih igračaka koje viđate po današnjim prodavnicama. Prodavnice su pune električnih igračaka, kod kojih možete pritisnuti stomak lutke i ona počne da peva, ili vi pomerate ruke, a ona kreće da igra. Ali to je sve što vi možete sa njom da radite. U tome nema pravog procesa učenja. Onaj ko je napravio tu igračku je veorvatno dosta naučio dok je to radio, ali deca ne nauče mnogo igrajući se sa takvim igračkama. Mi želimo da pružimo deci priliku da sami nešto stvaraju i smišljaju, na taj način će zaista učiti i razvijati kreativno razmišljanje. I to se ne odnosi samo na realan svet, jer znamo da deca danas mnogo vremena provode na internetu i u "virtuelnom svetu". A mi ne želimo da oni budu samo korisnici i u tim "svetovima". Prečesto deca provode vreme obilazeći razne nepotrebne sajtove, dopisuju se međusobno, igraju igrice, ali mi želimo provode vreme u stvaranju, pravljenju, eksperimentisanju i istraživanju, kao u obdaništu. To nas je navelo da napravimo softver koji se zove "Scratch"(Skreč). "Scratch" je programski jezik koji omogućava deci da sami prave svoje interaktivne priče, igrice i animacije i da podele svoje projekte jedni sa drugima. Svakog dana se na hiljade novih projekata, koje stvaraju deca širom sveta, podeli na "Scratch" veb sajtu. Ali ne raduje me samo broj novih projekata, već njihova raznolikost. Ako pogledate "Scratch" veb sajt, videćete da deca prave animirane priče, interaktivne rođendanske čestitke, animirane stripove, igrice sa oblačenjem lutaka, interaktivna umetnička dela, internet obuke i vodiče, skoro sve što možete da zamislite. I to mi pokazuje da deca zaista razvijaju kreativno razmišljanje dok rade u tom programu. I to je ono što je važno da bi uspeli u današnjem društvu. Ovo jeste deo rastućeg trenda da se deca podstaknu da uče da programiraju, ali mislim da se naš pristup razlikuje u nekim bitnim segmentima. Mnogo ljudi danas naglašava važnost programiranja, zato što u tome vide dobre prilike za zaposlenje i da me ne razumete pogrešno, to zaista pruža dobre prilike. Pošto će potražnja za programerima i kompjuterskim naučnicima biti sve veća. Ali to nije ono što nas motiviše. Ja volim da napravim paralelu sa pisanjem. Svu decu bi trebalo naučiti da pišu, ne zato što mislimo da će oni kad porastu biti profesionalni pisci ili novinari, već zato što decu treba naučiti da se izražavaju, da podele svoje ideje. I mi o programiranju mislimo na takav način. Da, ono može dovesti do prilika za posao, ali još važnije je što omogućava svima da iskažu svoje ideje, da budu u stanju da komuniciraju na novi način. Zato je naš pristu programiranju, fokusiran da pomogne deci da kreativno razmišljaju, detaljno rezonuju, sarađuju međusobno dok rade. Te osobine su ključne za sve njih, bez obzira čime će se baviti kad odrastu. Zato nama nije cilj samo da naučimo decu da programiraju, nego da i dok programiraju oni uče. Dok budu učili da programiraju, takođe će učiti kako da rastavljaju velike probleme na manje i jednostavnije, kako da izraze svoje ideje na nove načine. Zato smatram da je važno da deca dok ulaze u ovaj naš svet pun naprednih tehnologija, ne budu samo posmatrači ili korisnici tih tehologija, nego da ih i oni sami osmišljavaju i stvaraju. Mi o tome razmišljamo u kontekstu četiri ključne reči. Tokom kursa koji smo držal moje kolege i ja, razvili smo četiri osnovna principa kojih se držimo. Prema tim principima, čovek dok se razvija i uči, treba da se fokusira na projekte, oslonce, strast i igru. Želimo da ljudi uče radeći na projektima. Ne samo da odgovaraju i popunjavaju nekakve papire, već da rade na projektima gde će stvarati nešto što njima zaista znači. To treba da rade koristeći "oslonce", jer znamo da se najbolje uči kada učite sa i od drugih ljudi oko nas, a ne kada učimo sami. Želimo da ljudi rade ono prema čemu osećaju strast, jer znamo da će tada raditi duže i bolje i da će biti uporniji kad rade nešto do čega im je zaista stalo. I na kraju da se "igraju". Kada to kažem, ne mislim bukvalno, već na stav sa kojim pristupaju poslu. Kada neko tako pristupa stvarima, onda je spreman da prihvati rizik, pomera granice, isprobava nove stvari i neprestano eksperimentiše. I upravo to je najbolji način da se razvija kreativno razmišljanje, poštujući principe: projekta, oslonca, strasti i igre. To je pristup koji koristimo mi u MIT laboratoriji za medije, to je ono što MIT laboratoriju za medije čini tako inovativnom, a to takođe funkcioniše i u obdaništu. Sada samo treba da upotrebimo te ideje i pokušamo da promenimo svet.