Watch videos with subtitles in your language, upload your videos, create your own subtitles! Click here to learn more on "how to Dotsub"

The Story of Stuff

0 (0 Likes / 0 Dislikes)
PRIČA O STVARIMA sa Eni Lenard Imate li jedan od ovih? Ja sam pomalo opsednuta svojim. U stvari, ja sam pomalo opsednuta svim svojim stvarima. Da li ste se ikada zapitali odakle dolaze sve stvari koje kupujemo i kuda idu kad ih bacimo? Ja nisam prestajala da se to pitam, pa sam istraživala. Udžbenik kaže da se ove stvari kreću kroz sistem od sirovina, proizvodnje, distribucije, potrošnje do otpada; Sve zajedno, to se zove ekonomija materijalnih dobara. Ali sam ja to još temeljnije proučila. U stvari, provela sam 10 godina putujući po svetu i prateći odakle potiču naše stvari i kuda idu. I znate li šta sam otkrila? Ovo nije cela priča. Mnogo toga nedostaje u ovom objašnjenju. Evo jedne: ovaj sistem deluje kao da je u redu. Nema problema! Ali istina je da je sistem u krizi. A razlog krize je taj što je sistem linearan, a mi živimo na ograničenoj planeti, a ne možete sprovoditi linearan sistem na ograničenoj planeti unedogled. Na svakom koraku sistem je u interakciji sa stvarnim svetom, u stvarnom životu on se ne dešava "na papiru", već je u interakciji sa društvima, kulturama, ekonomijama, okruženjem, i celim putem se sudara sa ograničenjima koja ovde ne vidimo, jer je dijagram nekomletan. Hajde da se vratimo, da popunimo neke od praznina i vidimo šta nedostaje. Jedna od najvažnih stvari koje nedostaju su ljudi. Da, ljudi! Ljudi žive i rade duž čitavog ovog sistema. A neki ljudi u ovom sistemu su malo važniji od drugih; neki se malo više pitaju. Ko su oni? Pa, počnimo sa Vladom; Moji prijatelji kažu da mi tenk bude simbol za Vladu; to je istina u mnogim zemljama, u našoj (SAD) sve više. Napokon, više od 50% novca od državnog poreza ide za vojsku. Ali, meni će osoba biti simbol Vlade, jer verujem u vrednosti i viziju da Vlada treba da je sačinjena od ljudi za koje radi i koji su je postavili. Posao Vlade je da pazi i brine o nama, to im je posao! A onda se pojavila korporacija. A razlog zbog kojeg korporacija izgleda veća od Vlade je taj što to i jeste tako. Od 100 najvećih ekonomija sada u svetu, 51 su korporacije. I kako se korporacija povećavala i jačala, tako vidimo promene kod Vlade; čini se da ih malo više zanima da bude dobro korporaciji pre nego nama. O.K. Hajde da vidimo šta još nedostaje ovoj slici. Počećemo sa sakupljanjem sirovina, što je lep izraz za eksploataciju prirodnih resursa, što je lep izraz za uništavanje planete. Evo kako to izgleda: sečemo drveće, raznosimo planine zbog metala, trošimo vodu, i istrebljujemo životinje. I ovde se utrkujemo s prvim ograničenjem: ponestaje nam sirovina. Koristimo previše stvari! Znam da ovo nije lako čuti, ali istinito je i moramo se suočiti s tim. Samo u poslednje tri dekade, potrošena je trećina prirodnih resursa. Nema je! Sečemo, iskopavamo, bušimo i uništavamo planetu tolikom brzinom da podrivamo i samu sposobnost planete da udomi ljude. Ja živim u SAD-u, i nama je ostalo manje od 4% prvobitnih šuma. 40% svih voda nisu za piće. A naš problem nije samo to što koristimo previše stvari, već što koristimo više nego što je naš deo. Činimo 5% svetske populacije, a koristimo 30% ukupnih resursa, i stvaramo 30% ukupnog otpada. Kada bi svi trošili kao SAD, trebalo bi nam 3 do 5 planeta. A znate šta? Imamo samo jednu! A odgovor moje zemlje na ovo ograničenje je taj da jednostavno ode i uzme tuđe. Ovo je treći svet. Neki bi rekli da je to drugi naziv za naše stvari koje su nekako dospele na tuđu zemlju. I kako to izgleda? Ista stvar: uništavanje. 75% procenata svetskog ribolova se lovi na granicama mogućnosti i van njih, 80% prvobitnih šuma na svetu je nestalo. Samo u Amazoniji za minut izgubimo 2000 stabala. To je 7 fudbalskih terena u minutu. A šta je sa ljudima koji tu žive? Pa, prema korporacijama, ljudi ne poseduju ove resurse čak iako tu žive generacijama. Nemaju sredstva za proizvodnju i ne kupuju mnogo stvari, a u ovom sistemu, ako ne poseduješ ili ne kupuješ mnogo stvari, ti ne vrediš. Dalje, materijale šalju u proizvodnju. A tamo se dešava to da koristimo energiju za mešanje otrovnih hemikalija sa prirodnim materijalima i pravimo otrovima zagađene proizvode. Danas je u opticaju više od 100.000 veštačkih hemikalija. A samo šačici njih je ispitan uticaj na zdravlje, a ni jednoj nije testirano sinergijsko delovanje; tj. zajednički uticaj više hemikalija kojima smo svakodnevno izloženi. Tako da mi i ne znamo potpuni uticaj svih ovih hemikalija na zdravlje i okolinu, ali znamo jednu stvar: ako otrovi uđu, oni će i izlaći. I sve dok budemo koristili otrove u industrijskoj proizvodnji, imaćemo otrove u proizvodima koje unosimo u svoje domove, radne sredine, škole i, naravno: sopstvena tela! Primer: bromirani suzbijači vatre. To su hemikalije koje čine stvari otpornijim na vatru, ali su super-otrovni nervni toksini, znači otrovni za mozak. Šta je nama da uopšte koristimo ovakve hemikalije?! A stavljamo ih u kompjutere, kućne aparate, sofe, dušeke, čak i u neke jastuke. Mi, u stvari, svoje jastuke uranjamo u nervni otrov, pa ih nosimo kućama i stavljamo pod glavu i po 8 h dok spavamo. Ne znam baš, ali mi se čini da u zemlji tolikog potencijala, možemo smisliti bolji način da sprečimo da nam se u toku noći zapale glave. Ovi otrovi se talože u lancu ishrane i zadržavaju se u našim telima. Znate li koja hrana se najčešće koristi, a sadrži najviše različitih otrova? Ljudsko mleko. To znači da smo dostigli nivo na kom najmlađi članovi društva, naše bebe, putem majčinog mleka dobijaju najviše doze otrova koji im ostaju celoga života. Nije li to neverovatno ugrožavanje? Dojenje mora da bude najosnovniji ljudski čin negovanja, trebalo bi da je sveto i bezbedno. Naravno, dojenje je i dalje najbolje i majke bi trebalo i dalje da doje, ali to moramo zaštititi; Oni to moraju zaštititi. Mislila sam da paze na nas. A naravno, ljudi koji podnose najveći deo tereta ovih hemkalija, su radnici u fabrikama, među kojima su i dosta žena u reproduktivnom dobu. One rade sa otrovima koji utiču na plodnost, kancerogenim materijama... A ja vas pitam: koje bi to žene u reproduktivnom dobu radile izložene ovim otrovima? One koje nemaju drugog izbora. U tome je jedna od "lepota" ovog sistema: erozija lokalnih ekonomija i okruženja ovde, obezbeđuje stalnu zalihu ljudi bez mnogo opcija. U svetu se oko 200 000 ljudi dnevno iseli iz okruženja koja su ih održavala generacijama, u gradove mnogi živeći u straćarama, su u potazi za poslom bez obzira koliko otrovan taj posao bio. Vidite, ovaj sistem ne traći samo resurse, već i ljude. Izgube se ćitave zajednice. Da: otrovi ulaze, otrovi izlaze. Mnogo otrova izađe iz fabrike u proizvodima, ali još više u obliku nusproizvoda, odnosno zagađenja. I to je mnogo zagađenja. Industrija u SAD- u priznaje da emituje peko 1,8 milijardi tona otrovnih hemikalija godišnje, a sigurno i mnogo više, pošto ovoliko priznaju. I to je drugo ograničenje: Fuj! Ko želi da gleda i udiše ovoliko hemikalija na godišnjem nivou? I šta oni rade? Presele prljave fabrike preko mora, zagađuju nečiju drugu zemlju. Ali, iznenađenje! Mnogo tog zagađenja nam se vrati putem vetrova. I šta se dešava kada se sve ove sirovine pretvore u proizvode? Idu ovde, u distribuciju. Distribucija znači: prodati svo zagađeno đubre što je pre moguće. Cilj je:držati cene niskim, kako bi ljudi i dalje kupovali a inventar se kretao. Kako održavaju niske cene? Pa, slabo plaćaju radnike u prodavnicama i škrtare na zdravstvenom osiguranju kad god mogu. Suština je u eksternizovanju troškova. To znači da cene ne održavaju realne troškove izrade proizvoda. Drugim rečima: mi ne plaćamo stvari koje kupujemo. Razmišljala sam o ovome pre neki dan. Pešačila sam na posao i htela sam da čujem vesti, pa sam ušla u prodavnicu Radio šek da kupim radio. Pronašla sam jedan slatki mali zeleni radio za 4.99$, i dok sam stajala u redu da ga kupim, pomislila sam: kako je moguće da 4.99$ sadrži cenu izrade i distribucije ovog radija? Metal je verovatno iz Jažne Afrike, nafta verovatno iz Iraka, plastični delovi su verovatno proizvedeni u Kini, a radio je verovatno sklopio neki petnaestogodišnjak iz Meksika. 4.99$ ne pokriva ni troškove skladištenja ovog radija pre nego što sam ga kupila, a kamoli deo plate prodavca koji mi je pomagao u izboru, ili sva ona putovanja delova radija brodom i kopnom. I tad sam shvatila: nisam ja platila radio. Pa, ko ga je onda platio? Ovi ljudi su ga platili gubitkom svojih prirodnih resursa. Ovi ljudi su ga platili gubitkom čistog vazduha i povećanim stopama astme i raka, Deca u Kongu su ga platila gubitkom svoje budućnosti; 30% dece u delovima Konga su napustili školu da bi radili u rudnicima koltana, zbog metala koji nama treba za izradu jeftine elektronike. Čak su ga i ovi ljudi platili time što nemaju plaćeno zdravstveno osiguranje. Duž celog ovog sistema ljudi su dali po malo, kako bih ja imala radio za 4.99$. A ni jedan od ovih doprinosa nije zabeležen u knigovođstvu. Ovo sam mislila kad sam rekla da kompanija eksternizuje prave troškove proizvodnje. I tako smo stigli do zlatne strelice potrošnje. Ovo je srce sistema, motor koji ga pokreće; Toliko je važna da je njena zaštita postala prioritet i Vladi i korporaciji. Zato je posle 11.IX , kada nam je zemlja bila u šoku, predsednik Buš mogao da da puno prikladnijih predloga: da žalimo, da se molimo, da se nadamo; ali ne, on rekao je da kupujemo! Da kupujemo?! Postali smo nacija potrošača. Naš primarni identitet je postao taj da smo potrošači. Ne majke, nastavnici, farmeri, već potrošači. Primarni način po kom se meri i prikazuje naša vrednost je koliko doprinosimo ovoj strelici, koliko trošimo. A trošimo itekako! Kupujemo i kupujemo i kupujemo, održavamo protok dobara, a ona teku itekako! Pogodite koliki procenat ukupnog protoka dobara kroz ovaj sistem je još uvek u upotrebi 6 meseci nakon kupovine u SAD- u. 50% ? 20% ? Ne; 1% 1! Drugim rečima, 99% stvari koje prikupljamo, iskopavamo, obrađujemo, transportujemo, 99% stvari koje prođu kroz sistem postaju smeće u narednih 6 meseci. I kako možemo upravljati planetom s tim nivoom protoka dobara? Nije uvek bilo ovako. Prosečni stanovnik SAD-a danas trošli duplo više nego pre 50 godina. Pitajte svoje bake. U njihovo vreme su dobro vođenje, snalažljivost i štedljivost bili cenjeni. Kako se ovo desilo? Pa, nije se prosto desilo, već je smišljeno. Ubrzo nakon Drugog svetstkog rata, Vlada i korporacija su smišljali kako da ojačaju ekonomiju u SAD. Trgovinski analitičar Viktor Lebou je predložio rešenje koje je postalo normativ za ceo sistem. Rekao je: "Naša izuzetno produktivna ekonomija zahteva da potrošnju učinimo načinom života, tako da preobratimo kupovinu i upotrebu dobara u rituale, tako da tražimo duhovno i zadovoljnje ega u potrošnji... Treba nam da stvari kupujemo, trošimo, zamenjujemo i bacamo sve brže i brže. I redsednik Veća ekonomskih savetnika predsednika Ajzenhauera je rekao: "Krajnja svrha američke ekonomije je da proizvede više robe široke potrošnje." Više robe široke potrošnje?! Naša krajnja svrha?! Ni pružanje zdravstvene zaštite, ni obrazovanje, ni siguran prevoz, ni održivost, ni pravda; Roba široke potrošnje?! Kako li su nas naveli da im se priključimo s ovolikim entuzijazmom? Ovako: njihove dve najuspešnije strategije su: planirana zastarelost i doživljaj zastarelosti. Planirana zastarelost je drugi naziv za "napravljeno za otpad". To znači da oni zapravo proizvode stvari tako da one postanu beskorisne što je pre moguće, kako bismo ih bacili i otišli da kupimo nove. To očigledno važi za plastične kese ili papirne čaše za kafu, ali sada čak i za velike stvari: krpe, DVD- e, fotoaparate, čak i roštilje; za sve! Čak i računare. Jeste li primetili da se, ako kupite računar sada, tehnologija menja tako brzo, da u roku od samo par godina, on (novi računar) postaje čak prepreka za komunikaciju. Ovo me je zainteresovalo, pa sam otvorila veliko kućište da vidim šta je unutra. I saznala sam da je komad koji se menja svake godine samo jedan maleni komad u ćošku. Ali ne možete promeniti samo taj jedan deo, jer je svaka nova verzija različito oblikovana, tako da morate sve bacati i kupiti novi. Čitala sam delove časopisa o industrijskom dizajnu iz 1950-ih godina, vremena u kom se planirana zastarelost zahuktavala. Ti dizajneri su nastupali izuzetno otvoreno o ovome. Oni su čak raspravljali o tome kolikom brzinom se mogu stvari pokvariti, a da i dalje zadrže poverenje potrošača, te da on ode i kupi drugi. To je rađeno s namerom! No, stvari se ne mogu pokvariti dovoljno brzo da bi održale protok ove strelice, tako da takođe imamo i "doživljaj zastarelosti". Doživljaj zastarevanja nas ubeđuje da bacamo stvari koje su još uvek savršeno korisne. Kako oni to rade? Pa, oni menjaju izgled stvari tako da, ako ste kupili neku stvar pre par godina, svako može da zna da niste doprineli ovoj strelici u poslednje vreme, i budući da je način pokazivanja naše vrednosti doprinošenje ovoj strelici, može vas biti sramota. Evo ja sam imala isti debeli beli monitor na stolu 5 godina. Moja koleginica je upravo dobila nov računar. Dobila je tanak, sjajan, šik monitor, koji joj se slaže s računarom, telefonom, čak i s kutijom za olovke. Izgledalo je kao da se vozi u svemirskom brodu, a ja? Izgledalo je kao imam mašinu za veš na stolu. Moda je drugi vodeći primer ovoga. Jeste li ikad zapitali zašto se štikle ženskih cipela svake godine menjaju iz debelih u tanke, pa u debele, pa u tanke? Ne usled nekih rasprava o tome koji oblik štikle je najzdraviji za ženska stopala, To je zato što nošenje debelih štikli u sezoni tankih štikli pokazuje svima da niste nedavno doprineli strelici, tako da niste jednako vredni kao osoba pokraj vas u tankim štiklama, ili, još pre, osoba iz neke reklame. Razlog je kupovina novih cipela. Reklame i uopšte mediji, igraju veliku ulogu u ovome. Svakoga od nas u SAD-u ciljaju s više od 3.000 oglasa dnevno. Mi vidimo više reklama u jednoj godini nego ljudi pre 50 godina za svoga života. Razmislite, šta drugo je svrha reklame osim da nas učini nezadovoljnim onim što imamo. Dakle, 3.000 puta na dan nam kažu da su pogrešni naša kosa, naša koža, odeća, naš nameštaj, naši automobili, mi smo pogrešni, ali da se sve ovo može popraviti odlaskom u kupovinu. Mediji takođe pomažu u skrivanju svega ovog i svega ovog, tako da je jedini deo ekonomije materijalnih dobara koji vidimo kupovina. Uzimanje resursa, proizvodnja i odlaganje se događaju van našeg vidnog polja. Dakle, u SAD- u imamo više stvari nego ikada pre, ali ankete pokazuju da je sreća nacije zapravo u opadanju. Sreća naše nacije je doživela vrhunac negde 1950-ih, u isto vreme kada je eksplodirala i potrošačka manija. Hmm... zanimljiva slučajnost. Mislim da znam zašto. Imamo više stvari, ali imamo manje vremena za ono što nas zaista čini srećnima: prijatelje, porodicu, slobodno vreme. Radimo teže nego ikad. Neki analitičari kažu da sada imamo manje slobodnog vremena nego bilo kad od feudalnog doba. A znate li koje su nam dve glavne aktivnosti u to malo slobodnog vremena koje imamo? Gledamo TV i kupujemo. U SAD- u, mi trošmo 3-4 puta više sati na kupovinu nego naše kolege u Europi. Dakle, mi smo u ovoj glupavoj situaciji u kojoj idemo na posao, možda čak i na dva posla, i dođemo kući iscrpljeni, pa se samo sručimo na naš novi kauč i gledamo TV, a reklame nam govore "Jadan si", tako da moramo otići u tržni centar i kupiti nešto da bi se osećali bolje, a onda moramo još više da radimo kako bismo platili stvari koje smo upravo kupili, pa smo još umorniji, dođemo kući i gledamo TV, ona nam govori da idemo u tržni centar i opet smo na ovom ludom radi-gledaj-troši žrvnju, a mogli bismo jednostavno stati. Na kraju, šta se svejedno događa sa svim stvarima koje kupujemo? Sa ovom stopom potrošnje, ne mogu sve da stanu u naše kuće, iako je prosečna veličina kuće u SAD- u udvostručena od 1970-ih. Sve stvari idu u smeće. I to nas dovodi do otpada. To je deo ekonomije materijalnih dobara kojeg svi najbolje znamo, jer moramo sami da vučemo smeće do ivičnjaka. Svako od nas u SAD- u napravi preko 2 kilograma smeća dnevno. To je dva puta više nego što je svako od nas pravio pre trideset godina. Svo ovo smeće ili biva bačeno na deponiju, a to je samo velika rupa u zemlji, ili, ako baš nemate sreće, prvo je spaljeno u pećima, a potom bačeno na poljanu. Kako god, oba načina zagađuju vazduh, zemljište, vodu i, ne zaboravite, menjaju klimu. Spaljivanje je stvarno loše. Sećate se onih otrova u fazi proizvodnje? Spaljivanje smeća islobađa otrove u vazuh. Još gore, zapravo pravi nove super-otrove. Kao što je dioksin. Dioksin je najotrovnija supstanca poznata nauci koju je čovek napravio. A spaljivanje smeća je izvor dioksina broj jedan. To znači da bismo mogli zaustaviti najveći izvor najotrovnije poznate sintetičke supstance prostim zaustavljanjem spaljivanja smeća. Mogli bismo ga zaustaviti danas. Sad, neke fabrike ne žele da se bave izgradnjom deponija i spalionica ovde, tako da jednostavno izvoze i otpad. A šta je s reciklažom? Da li ona pomaže? Da, recikliranje pomaže. Ono smanjuje količinu smeća na ovom kraju i smanjuje pritisak na iskopavanju i sakupljanju novih stvari na ovom kraju. Da, da, da, svi treba da recikliramo. Ali, recikliranje nije dovoljno. Recikliranje nikada neće biti dovoljno. Iz nekoliko razloga. Prvo, otpad koji dolazi iz naših kuća je samo vrh ledenog brega. Za svaku punu kantu za smeće koju stavite na ivičnjak, 70 kanti su napravljene uzvodno, samo da bi se napravilo svo smeće u toj jednoj kanti koju možete staviti na ivičnjak. Čak i da možemo da preradimo 100% otpada koji dolazi iz naših kuća, ne bismo doprli do suštine problema. Takođe, mnogo smeća se i ne može reciklirati, bilo zato što sadrži previše otrova, ili, zapravo,nije ni projektovano tako da se može reciklirati. Poput onih pakovanja za sok, koji imaju pripijene slojeve i metala i papira i plastike, Ne možete nikada odvojiti ove slojeve za pravo recikliranje. Dakle, vidite, ovo jeste sistem u krizi. Celim putem se sudaramo s ograničenjima. Od promene klime do opadanja sreće, on jednostavno ne radi. Ali dobra stvar u tako prožimajućem problemu je to što postoji mnogo mesta za intervenciju. Postoje ljudi koji rade ovde na čuvanju šuma i ovde na čistijoj proizvodnji. Ljudi koji rade na radničkim pravima, fer trgovini, savesnom potrošnji, blokiranja deponija i spaljivanja smeća i, izuzetno važno, na vraćanju naše Vlade tako da zaista bude od ljudi za ljude. Sav ovaj rad je od presudne važnosti, ali stvari će se stvarno pokrenuti kada budemo uočili veze, kad budemo videli celu sliku. Kad se ljudi iz ovog sistema ujedine, možemo preuzeti i transformisati ovakav linearni sistem u nešto novo, u sistem koji ne troši ni resurse ni ljude. Jer ono čega treba da se rešimo je zastarela "sve bacaj" postavka u glavi. Tu je nova škola mišljenja na ovu temu i koja se temelji na održivosti i jednakosti: Zelena hemija, nula otpada. Zatvorena petlja proizvodnje, obnovljivi izvori energije, lokalne žive ekonomije. To se već događa. Neki ljudi kažu da je to nerealno, idealistički, da se ne može dogoditi. Ali ja kažem da su nerealni oni koji žele da nastave starim putem. E to je sanjarenje. Imajte na umu da se stari način nije dogodio sam od sebe. Nije poput gravitacije da smo prosto moramo živeti s njom. Ljudi su ga stvorili. A mi smo ljudi. Pa hajde da stvorimo nešto novo. posetite WWW.STORYOFSTUFF.COM

Video Details

Duration: 21 minutes and 16 seconds
Country: United States
Language: English
Producer: Annie Leonard
Director: Annie Leonard
Views: 180
Posted by: irina.shestiperova on Dec 22, 2010

The Story of Stuff is a short polemical animated documentary about the lifecycle of material goods. The documentary is critical of excessive consumerism and promotes sustainability.

Caption and Translate

    Sign In/Register for Dotsub to translate this video.