Watch videos with subtitles in your language, upload your videos, create your own subtitles! Click here to learn more on "how to Dotsub"

Lečenje trauma i mozak - Dr.Gabor Mate

0 (0 Likes / 0 Dislikes)
Ja sam penzionisani doktor, i ne radim vise u praksi, Oko 20 godina sam radio u gradskoj bolnici, 7 godina sam radio kao koordinator centra za zbrinjavanje obolelih od neizlecivih bolesti u Vankuveru. 12 godina sam radio kao doktor u gradskoj psihijatrijskoj klinici, sa zavisnicima od kokaina, cristal meta, , heroina i naravno alkohola, koji umiru od HIVa, hepatitisa c i drugih bolesti koje nastaju zbog zavisnost. U svom radu, zbrinjavao sam mlade porodice i ljude svih uzrasta i starosti, reći ću vam sta sam naučio. Naučio sam dosta toga, ali se sve to svodi na jedno inajvažnije. A to je da bukvalno sve bolesti sa kojima sam se susretao, bilo da je to rak, multipla skleroza, depresija, ili zavisnost, nedostatk paznje usled hiperaktivnosti, reumatoidno artritis.... znate li, na šta se sve to svodi? Svodi se na to, sta se dešavalo u detinjstvu tih ljudi. Drugim rečima... Najznačajniji faktor, ali ne i jedini, koji dovodi do nastanka bolesti, bilo da je to mentalna ili fizčka bolest, ili bolest zavisnosti, ili problemi sa ponašanjem, je taj, šta se dešava ljudima u prvih nekoliko godina života. Znam da ova izjava zvuči zapanjujuće, ali pokušaću da je objasnim u ovih 16 minuta. U centru za psihijatriju, koja se smatra za Vankuversku oblast zavisnosti u kojoj je upotreba droge toliko yastupljena da je ne nadmašuje ni jedna druga oblast u severnoj americi, mogu vam reći da u periodu od 12 godina nisam imao ni jednu pacijentkinju koja nije seksualno zlostavljana u detinjstvu, ni jednog pacijenta muškog pola koji nije značajno zlostavljan fizički, seksualno ili zenmaren ili napušten U severnoj Americi verujemo da je zavisnost izbor koji ljudi sami naprave, pa ako izaberu taj put, onda ih kažnjavamo zbog toga. Gradimo zatvore gde drđimo ljude koji koriste drogu. Ili mislimo da je to bolest mozga koja se genetski nasleđuje, pa ako pogledate tužnu činjenicu da su 30% ljudi po zatvorima u Kanadi starosedeoci ovog podneblja a oni čine samo 4-5% stanovništva, a mi to objašnjavamo idejom da su ovi jadni ljudi podložni zavisnostima. Zanči da, ili to nazovemo bolešću ili izborom. Ni jedno nije istina. To nije izbor. Jer niko ne odluči da postne zavisnik. Niti je to nešto što se nasleđuje. Znamo sa sigurnošću da čak i ako neko nasledi neke gene koji mogu da naprave predispoziciju za zavisnost, odrasta u odgovarajućem okruženju, nema rizika da će postati zavisnik. Tako da nisu geni ti koji izazivaju zavisnost niti neko odlučuje da postane zavisnik već su ljudi istraumirani i to izaziva zavisnost. A ako želite da znate zašto su to starosedeoci u ovoj zemlji, to je zato što su oni istorijski, najistraumiraniji segment ovog stanovništva. Nisam siguran u kolikom procentu, ali u Alberti je najveći broj dece u bolnicama upravo starosedelačkog porekla. To se dešava među stanovništvom koje je znalo da se lepo stara o svojoj deci. Ako pogledate na koji način starosedeoci praktikuju roditeljstvo, širom sveta, prema istraživanjima, oni su zapravo superiorniji od naroda iz industrijskih zemalja, osim ukoliko su istraumirani. U tom slučaju, trauma se prenosi sa generacije na generaciju. Ako sada posmatramo zavisnost kao posledicu traume iz detinjstva Kao prvo, hajde da definišemo reč zavisnost. Zavisnost je svako ponašanje vezano za upotrebu supstanci ili ponašanje za kojim osoba žudi, jer joj pruža privremeno zadovoljstvo, olakšanje, utehu za kojom žudi, bez obzira na negativne posledice. I od toga ne odustaju, bez obzira na posledice. To može biti bilo koje ponašanje Seks, kockanje, ishrana, kupovina, posao, veze ili supstance. I ako se zapitate po toj definiciji da li ste imali zavisničke obrasce u životu, kao i kod većine ljudi sa kojima sam razgovarao, koliko vas će podići ruku? Da li ste imali zavisničko ponašanje? A onda kada se zapitate, "šta mi je to ponašanje donelo?" Reći ćete sebi: "oslobađa me stresa." "Veoma sam pod stresom i zbog toga mnogo jedem, ili previše gledam TV, ili se drogiram, ili trošim novac koji ne mogu da priuštim itd. Drugim rečima, zavisnost služi da privremeno oslobodi od stresa, Ili da vam skrene pažnju sa emotivnog bola koji proživljavate. Ili vam pruža zadovoljstvo koje vam drugačije nije dostupno. Ono što želim da naglasim je da zavisnost nikad nije primarni problem. Ona je samo pokušaj osobe da reši neki svoj problem. A problem je, "Zašto imam toliko emotivnog bola?" I kako to da ne mogu da ga se rešim? Zašto je toliko stresa u mom životu i kako to, da ne mogu da regulišem svoje stresove bez zavisničkih poriva? Zašto mi nedostaje zadovoljstava? Ako se ocećate stidljivo i izolovano, pa morate da popijete par pića da se opustite, šta vam se to desilo, da se toliko plašite ljudi? Drugim rečima: Zavisnost nije problem, već pokušaj rešavanja problema koji već postoji. A problem postoji, zato što ste povređeni u ranom detinjstvu. Pošto, kad su ljudi istraumirani, nekoliko stvari im se dogodi: Počinju da se osecaju manjkavo, jer su deca narcisoidna. Ali ne u smislu samoveličanja, već u smislu da misle da se sve oko njih dešava zbog njih. Zato kada se detetu desi neka dobra stvar, ono pomisli: "Mora da sam ja sjajan, kad mi se sjajne stvari dešavaju." Ali ako se detetu dešavaju loše stvari, ako se na dete viče, ili se bije, ili je sksualno zlostavljano‚ ili ako se zatvara u sobu, zbog lošeg ponašanja ili su roditelji depresivni, pod stresom ili traumirani tokom svog života, ono će pomisliti: "Ove loše stvari mi se događeju, jer sam loša osoba". I tako mu se umanjuje samopouzdanje. To je prva stvar koja se dogodi. Druga stvar koja se dogodi je da se strujna kola mozga oblikuju prema ranim iskustvima. Ne morate imati genetsku predispoziciju, jer ako je majka pod stresom u trudnoći, to već utiče na razvoj bebinog mozga u materici. Ljudi koji su traumirani u ranom detinjstvu, nemaju uslove za pravilan razvoj mozga, I imaće probleme sa mentalnim zdravljem. Pa će pronalaziti razne načine da kompenzuju svoje mentalne probleme preko zavisničkog ponašanja. Dakle, bilo da posmatramo preko nedostatka samopouzdanja, bilo da posmatramo, fiziologiju moždanih kola, bilo da posmatramo duhovnu izolaciju zavisnika koji se oseća izuzetno usamljeno, sve se svodi na ono što se dešavalo u ranom detinjstvu. To je samo kompenzacija. To nije zdrava kompenzacija, jer samo stvara još problema. A kako je to sve počelo? Počelo je patnjom malog deteta. Kao što sam spomenuo, sve što sam do sad video, da li je to rak, multipla skleroza, mentalne bolesti ili zavisnost, sve to počinje sa problemima u detinjstvu. Kako može rak da ima veze sa problemima u detinjstvu, pitate se? Jedna kanadska studija je pokazala da deca koja su zlostavljana, kada odrastu rizik da dobiju rak poraste za 50% Zašto? Zato što zlostavljanje i trauma u telu i mozgu stvaraju mehanizam za preživljavanje toga. Kada su deca istraumirana, jedan od načina da se nose sa time, je da udovoljavaju sebi i tu dolazi do nastanka zavisnosti. Drugi način bi bio, da kada shvatite poruku da niste dovoljno dobri da ne vredite dovoljno, verovatno ćete provesti ostatak života dokazujući da jeste. A kako ćete to raditi? Tako što ćete stalno biti veoma fini prema svima Tako što nikad nećete reći šta osećate, jer se nekome možda neće svideti to što vi osećate. Tako što nikad nećete ispoljavati zdravu ljutnju kad neko pređe vaš prag tolerancije. Tako što ćete preterano vredno raditi Tako sam ja postao doktor. Kao jevrejsko dete u 2. svetskom ratu sam protumačio poruku da me svet ne želi, da nisam dovoljno dobar. I tako sam proveo čitav život kompenzujući preteranim radom, sto povećava stres. A stres vrši uticaj na vašu fiziologiju, vrši uticaj na vaš imuni sitem, utiče na kardiovaskularni sistem, na srce, na nervni sistem... i može da izazove oboljenja. Većina oboljenja za koja, moje kolege lekari, misle da su nasumična ona to uopšte nisu. Ona su rezultat nagomilanih zivotnih stresova Ona su rezultat detetovog pokušaja da kompenzuje. Tipično je za obolele od autoimunih bolesti kao što su reumatoidni artritis, multipla skleroza, kolitis kronova bolest pa čak i rak, Ako pogledate njihove živote, primetićete da imaju mnogo poteškoća sa ispoljavanjem svojih emocija jer im je u detinjstvu to bilo zabranjeno pa su morali da kompenzuju potiskivanjem osećanja i imali ogromnih poteškoća da kažu NE kada im ljudi zatraže da nešto urade, najčešće će reći DA i raditi čak i stvari koje ih veoma potresaju. I tada završavaju tako što telo kaže NE, u obliku bolesti, jer oni to nisu mogli. Znam kako vam ovo zvuči. Nisam vam dao dokaze, jer mi je vreme vrlo ograničeno, Ali ono što vam mogu reći je da je apsolutno naučno neosporno da se um od tela ne može odvojiti. I šta god da vam se dešava sa emocijama imaće direktan uticaj na fiziologiju. Jer moždani sistem koji upravlja emocijama je ravnopravni deo sistema u kojem su i imuni sistem, i kardiovaskularni sistem, i nervni sistem, kao i hormonalni sistem. Tako da, šta god se dešava sa emocijama to istovremeno utiče na fiziologiju. I zato se ne sme odvajati emotivni život ljudi od njihove fiziologije. Takođe se ljudska fiziologija ne sme odvajati ljudskih odnosa. Kako primer, poznato je da deca čiji su roditelji pod stresom mnogo češće oboljevaju od astme. Što su roditelji više depresivni ili pod stresom detetu će biti potrebna veća doza lekova za astmu. A zašto? Zato što emocije deteta utiču na njegovu fiziologiju a emotivno stanje roditelja utiče na emocije deteta. Ako posmatramo malo šire, vidimo da imamo povećanje broja obolelih od astme u poslednje vreme i raznih tipova alergija Sve bolesti kod dece su u porastu. Pa šta se to dešava pitate se? Dešava se to da roditelji postaju sve više nervozni i pod stresom, pa se taj stres direktno prenosi na decu, pa zato deca postaju sve bolesnija. I tu se ne radi o tome da roditelji ne vole svoju decu, nije pitanje da li treba kriviti roditelje, ne radi se o tome da roditelji ne daju sve od sebe, već se radi o tome da zbog ekonomskih okolnosti, sve veće izolovanosti, raspadanja šire porodice i zajednice, sve neizvesnosti modernog industrijskog života, roditelji su pod sve većim stresom. A što su roditelji pod većim stresom i deca su. A što su deca više emotivno stresirana, to se prenosi na njihovu fiziologiju. Izolacija (emotivna) Pri kraju života brojne studije su pokazale, da kad su ljudi emotivno izolovani mnogo je verovatnije da će se razboleti i umreti. I na primer kod starijih parova kada je jedno od njih hospitalizovano, verovatnoća da će drugo umreti, se značajno povećava. Zašto? Zato što se naša fiziologija ne moze razdvojiti od emocija a naše emocije se ne mogu razdvojiti od naših veza. Tako da su ljudske veze zapravo neophodne da bi se održao zdrav ljudski život. Jer mi smo društvena bića To takođe znači da u društvima gde deca sve više odrastaju bez svojih roditelja jer su roditelji prezauzeti radom, jer moraju I gde su deca sve više uskraćena podrške plemena, šire porodice i zajednice, sve više ljudi će odrastati u emotivnoj izolaciji. I onda pokušavamo to da nadomestimo mobilnim telefonima i internetom, koji to ne mogu da nam nadomeste pošto za stvarnu intimnost i stvarno povezivanje neophodne su ljudske veze a ne mehaničke veze. Ovo što vidimo oko nas je kombinacija okolnosti koja utiču da deca budu sve više povređena i izolovana kao rezultat imamo sve više problema koje pokušavamo da nadomestimo raznim ponašanjima koja izazivaju fizičke bolesti kao kada pokušavamo da budemo super-fini, potiskujući osećanja, gomilajući stres, ili ponašanjima kojima pokušavamo da kompenzujemo, udovoljavajući sebi kroz zavisnost, sve se svodi na ono što se dešavalo ranije u životu. Upravo pišem članak za magazin Zdravlje vezano za nedavne izbore Samo ću još ovo da prokomentarišem. Nije važno šta mislite o politici Stivena Harpera, ovo nije političko predavanje, Ali mogu vam reći da mnogim ljudima on uopšte nije prijatan na emotivnom nivou. A zašto je to tako? Kada ga pogledate u oči, šta možete videti? Ne vidite ništa. Narod priča o njegovim mrtvim očima Znate li šta mi to govori? Da je on traumirana osoba. Jer oči deteta postaju mrtve, kada je ono što gleda previše bolno, jer tada mozak isključuje emocije A tada, kada ste emotivno povređeni, jedan od načina da kompenzujete je potreba da kontrolišete, da budete besni, želite da budete moćni, i zatvorićete oči prema ljudskoj patnji, i ljudskoj ranjivosti, i tako će vam oči postati mrtve. I to nije namerna odluka. Evo šta želim da vam kažem Bilo da posmatramo politiku, zdravlje ili ljudsko ponašanje, bilo da posmatramo obrazovanje i međusobne odnose, način na koji programiramo decu se kasnije ispoljava u međusobnim odnosima odraslih. Ako me u povratku sa poslovnog putovanja moja žena ne čeka na aerodromu, osećam bol i bes. A znate li od čega je to? To je od činjenice da me je majka napustil kad sam imao godinu dana. Da bi mi spasila život, dala me je potpunom strancu. Emocionalno sećanje da sam napušten je još uvek u meni i aktivira se trivijalnim okidačem, time što se moja žena nije pojavila na aerodromu da me dočeka. Dakle, sve se može srediti ali ako bih pokušo da sumiram sve što sam hteo da vam kažem, Prvih nekoliko godina su toliko važne Zato ako imate decu potrudite se da su tih prvih 2, 3 do 5 godina najvažnije godine u vašem životu i posvetite ih svojoj deci. A ako ste odrasla osoba, i patite od depresije, anksioznosti, zavisnosti ili neke druge bolesti, Vratite se u svoje detinjstvo, otkrijte kako ste povređeni, izlečite tu povredu, i tako ćete moći da izlećite sebe. Hvala.

Video Details

Duration: 18 minutes and 38 seconds
Country: Andorra
Language: English
License: Dotsub - Standard License
Genre: None
Views: 463
Posted by: robbiefreestyle on Dec 21, 2015

Trauma_ Healing and The Brain- Community Learning Event_ Dr. Gabor Mate

Caption and Translate

    Sign In/Register for Dotsub above to caption this video.