Transcript for Dusan Lazic - Vojka, Serbia - Life story, part 1 (Global Lives Project, 2009)

- Vi ste? - Dušan Lazić. Ime i prezime. - Čime se bavite? - Trenutno sam nezaposlen. Ovaj, moglo bi se reći da sam trenutno pčelar. Kao moje zvanično zanimanje. - Mi ćemo snimati jedan vaš dan. Možete da nam kažete šta će taj dan uključiti? Da li je to uobičajen dan? - Naravno, jedan od uobičajenih dana kada, ovaj, ja obavljam redovne svoje poslove po kući koja nije mala, u dvoristu koje nije malo, u basti, i tako dalje. Kada, ovaj, idem kod pčela, obavljam najnužnije poslove, nešto pre toga u radionici. Kasnije se porodica okuplja, već klasika. Sedamo za ručak. Popodne opet nešto se radi po kući. Uveče malo uzmem... uštipnem za sebe vremena, pa odem sa mojim bendom da... tako malo da se ispraznim. - Dobro. Vi ste odrasli u Vojki... - To je jedno veliko selo u Sremu, u takozvanom, moglo bi se reći svinjskom Sremu, za razliku od vinskog, koji je tamo u Fruškogorju. Mi smo ovde, po meni, nešto malo hendikepirani u tom smislu što nemamo ni reku, nemamo ni jezero, nemamo nikakvu vodu. To meni mnogo smeta. Ali, ovaj, tu sam odrastao, u toj prašini. Tu mi je najlepše bilo, naravno, ovaj. Najlepše godine provedene. - Koje je to bilo doba u istoriji Srbiji, da kažem? Koje... Pošto kroz vaš život su se promenila par političkih razdoblja celog Balkana, Srbije ponaosob. - Pa, ja ih nisam brojao. Ne znam da l’ bi uopšte iko mogao da ih nabroji i izanalizira. Ovaj... Ali, u vreme mog detinjstva, to je bilo ’52. godine kad sam se rodio... Koliko se sećam, u našoj porodici to je bio jedan ekonomski uspon. Jedan opšte društveni uspon. Moja porodica je... Moj otac je bio železničar i tada je dobio stan u Inđiji pored železničke stanice. Bili smo ja, moj brat stariji, mati i otac. I sećam se tih njegovih odlazaka na posao, dolazaka. Mati je brinula o nama, o domaćinstvu, i tako dalje. Sećam se i nekih njegovih hobija, što znači da je i on bio, tako sad cenim, ispunjen. Ovaj, i znam da se spremao da pravi kuću i tako dalje. Sticajem okolnosti, onda su se njih dvoje razveli, tako se moj život malo okrenuo u sasvim drugačijem smeru. Ovaj, pa reći ću da sam onda sa svojom materom došao kod njenih roditelja ovde u Vojku i tu počinje moje detinjstvo. Negde od, znači, od druge moje godine ja sam ovde, ili treće. I to sam zapamtio, vezano za ovo pitanje o tim društvenim prilikama u to vreme, zapamtio sam selo kao selo, uvek radno, uvek su ljudi, ovaj, u nekom poslu. Izuzetno... Imali su i oni svojih opuštanja kad su pravili svečare, kad su pravili zabijačke, kad su pravili mobe. To je bilo za njih i televizija i kompjuteri i sve. - Možete nešto više da nam kažete o tome? Kako je to izgledalo? Kako je to... Kako su ti trenuci uticali na vaš život, odnosno neke promene u selu koje su se događale, u atmosferi samoj? - Pa, kažem, zapamtio sam eto... Moj deda je imao konja, izuzetno stamenog, debelog, ovaj, ali ovako sasvim miran konjić koga sam ja jahao. Mogao sam da uđem u štalu i da sam, ovaj, uzjašem na njega. I zapamtio sam, kažem, njegove poslove u polju, njegove, ovaj, svakodnevne radnje po dvorištu, u jednom poljoprivrednom dvorištu. I, kažem, zapamtio sam te mobe, dolazak rođaka koji su dolazili, pomagali dedi u nekim godišnjim radovima kad je žetva, kad je skupljanje kukuruza, kad je branje, kad je, kad su ti neki, ovaj, poslovi koji zahtevaju društvo. Sećam se, posle toga obavezno su, ovaj, sedali za dobru trpezu. Dobro se jelo. Samo, kažem, sećam se da je u to vreme selo bilo u usponu, jer je već nakon možda pet, šest godina počeli su konji da se zamenjuju sa traktorima. Znači, konji su prestali da budu radna snaga, vučna snaga. Počeli su traktori. Počela je mehanizacija. To je sve nekako ljudima davalo neki elan. Sad kad gledam, iz ove perspektive, ja shvatam da je to bio elan. - Vaše detinjstvo u selu je bilo verovatno radno. Al’ kako... Vi ste se školovali. Kako je, kako je to išlo? Gde ste išli u osnovnu školu? - U osnovnu školu ovde u selu. Naravno, usput sam imao i neke svoje zadatke. Znalo se, ovaj, baba je držala guske i patke i onda jedan od mojih zadataka i bratovih je bilo da, ovaj... Tu malo podalje od naše kuće bila je jedna bara. Naš je bio zadatak da oteramo te guske i patke tamo, pričuvamo... I tako, to je bio jedan ozbiljan rad i odgovoran rad koji nije trpio javašluk. Znači, morao si da doteraš onaj broj komada koji si i oterao. - A kako ste se igrali? - A igranje je bilo isto posebna priča. Moj brat je bio vrlo talentovan da nešto napravi, da nešto... Fascinirao ga je točak. Fascinirao ga je prenosni odnos. Pravio je od starih kola prebacio kajiš, remen, na drugi manji točak, to je okretao besomučno. I osećao je već tada i on da ima smisla. A sa nožem, sa sekirom, imao je isto izvanrednog dara. S onom malom testericom je znao da napravi figurice, da ih ulepša, da ih ofarba. On je prednjačio u tome, a i ja sam upijao, jer sam ja uvek bio mlađi. Tri godine, u to vreme to je lepa razlika, pa sam ja samo upijao to sve. To su bile igre i igračke naše. Ne, nisu to bile. Bilo je igara, ne mogu sad svega ni da se setim, ali bilo je puno igara. Zaista nam je dan bio aktivan. Prosto sam, sećam se toga, ovaj, da sam se uvek budio misleći da sam negde zakasnio već, da društvo već negde, ovaj, bog zna šta se događa, a mene nema. To znam uvek. I uvek mi je, kad dođe noć, uvek mi je bilo kratko, kratak dan. Uvek je baba ili mati zvala unutra, ja se opirao, i tako. To znači da... Naravno, kao i svako dete. Aktivno, baš jako aktivno. - Išli ste u osnovnu školu ovde u Vojki ili ...? - Da, tu postoji osam razreda osnovne škole. A, ovaj, pamtim tu osnovnu školu tako što sam bio... bio sam baš dobar đak. Da kažemo, 'ajde, među prva tri u, ovaj, u razredu. Znam da sam voleo sport izuzetno. Ovaj, voleo sam... Voleo sam nekako i slikarsto. Znam da sam imao talenta za crtanje. Za muziku sam isto imao smisla. Sve sam to, kako da kažem, pohađao te sekcije. Tad je to bilo, ovaj, prilično razvijeno u školama. Postojale su sekcije, razni vidovi. Sve me je zanimalo. Sve sam voleo. Voleo sam foto sekciju. Imam tu i sada jednu fotografiju, pokazaću vam, koju sam u sedmom razredu osnovne škole, naravno, snimio, zatim izradio u tadašnjoj foto sekciji i za nju dobio na izložbi prvu nagradu. Zove se ’Klikeraši’. Čuvam je još. Sportom sam se bavio u smislu koliko je to bilo organizovano u školi, a... Kod kuće, onako, mi deca kako smo znali spontano da se organizujemo. U svakom slučaju, bio sam uvek prvi. Što bi se reklo, ovaj, što niko ne može, ja mogu. Što niko ne sme, ja smem. Što niko... i tako. Jedan od takvih sam bio. - Spomenuli ste muziku koja se provlači kroz vaš život. Kako je počelo to vaše zanimanje? - Pa, verovatno, verovatno da je, ovaj... Otac je, ovaj, svirao tamburu i gitaru i zapamtio sam to, te dane, i sačuvao sam i njegovu gitaru. Ovaj, verovatno mi je to, onako, dalo podsticaja da, ovaj, da tamo negde u šestom razredu napravimo mi u školi, ovaj, jedan pravi bend. U to vreme su bili... To je ’65/66. U to vreme su bili... Rok muzika je bila u procvatu. Bitlsi, Stonsi... Ovaj... A mi smo, valjda, nešto, ovaj, od toga ukrali, pa smo napravili jedan trio za školske prilike i priredbe. Ja sam imao gitaru. Moj drug i sad svira sa mnom. I on je sad prešao na gitaru. Moj sledeći drug je sada pokojni. Ali, ovaj, kažu da smo bili talentovani. - Dobili ste gitaru od majke prvu na poklon? - Jeste, ovaj, pošto otac, eto tako, sticajem okolnosti nije bio tu. I to je onako priča jedna. Al’, dobro, da se vratimo na gitaru. Imao sam tu veliku želju da dobijem neki instrument, pre svega gitaru, i mati mi je to ispunila, mada smo u to vreme bili vrlo skromnog stanja imovnog. Tako da, ovaj, to je bila velika stvar za mene, baš kao kuća. To je ta gitara. E, mogu i to da kažem, već naredne godine ovaj bend je, ovaj, dobio i svog bubnjara. Moj drugar koji mi se poslednji put javio iz Kine. On je tehnolog. Ovaj, tako da smo bili baš pravi rok bend, klasičan u to vreme. - Spomenuli ste da su se vaši roditelji razveli. Kako mislite da je to uticalo na vaš život? - Mislim da je ostavilo baš dubok trag. Da li pozitivan ili možda i negativan, ne znam, ali traga je sigurno ostavilo na mene. Mogu da pobrojim možda samo baš pozitivne stvari. Recimo, shvatio sam odmah, tako mali, da su mi i otac i mati dobri ljudi, svako za sebe. I otac i mati su bili u svom društvu, u svom okruženju, tako da kažem, lepo primljeni, poštovani kao vredni ljudi, kao pošteni ljudi. Ali, njih dvoje očigledno nije uspelo. I, ovaj... Tako da sam ja, ovaj, ovde rastao bez oca. Ali, bez obzira na to, on je puno uticaja ostavio na mene. Uostalom, muziku sam od njega pregledao. Bavljenje fotografijom sam od njega... To je on isto bavio se. Sticajem okolnosti, evo sad sam počeo da pčelarim već pet godina. I on je pčelario u ono vreme. Znači, očigledno da sam se baš onako ugledao na njega. I mislim da sam tako ulovio baš one neke lepe njegove osobine, baš najlepše. A mati mi je bila izuzetno vredna žena. Mala, što kaže, stasom, ali izuzetno živa i vredna žena i mogu reći za ono vreme veoma napredna u smislu što je bila skoro nepismena, čet'ri razreda osnovne škole je imala, al’ je jako lepo prihvatala sve novotarije. Čak je išla ispred svog vremena. To se moglo ugledati u ovim, baš tim seoskim poslovima, gde je ona uvek tražila neke nove stvari, bolje, naprednije, i tu vidim njenu jako dobru osobinu. Mislim... ponoviću opet da sam se izgradio, eto, nekako sam, ali posmatrajući sve to o čemu sad pričam, posmatrajući svoje roditelje i uzimajući njih za uzor u dobrome. - Posle razvoda, vaš otac je otišao da živi gde? - On je tada, opet pošto je bio zaposlen na železnici kao otpravnik, on je, ovaj, ostao tamo, mislim u Novom Sadu je bio par godina. Nakon nekog vremena se i oženio. Ja shvatam da je pokuš’o da nađe svoj mir. I sada to razumem, i onda nisam mu to uzimao za zlo. To i sad mogu da se prisetim. Prosto sam shvatio onako mali da je to njegov način da se nađe u društvu i da se sredi kao čovek. Međutim, valda i taj brak njegov nije nešto potrajao. S druge strane mi je jako smetalo što, ovaj, moja majka... mati i ostala njena rodbina su imali jako loše mišljenje o mom ocu, ali mislim da je to bilo nepravedno, ovaj, iskonstruisano. I onda sam to znao i sad sam, naravno, svestan toga. To mi je baš teško padalo, ovaj. Uvek su imali loše reči za njega. I sad mi je to razumljivo, ovaj, jer moja mati je iz tog braka otprilike izašla kao, kako bih rekao, moralno ili, ne znam ni ja, mentalno oštećena. Tako je ona bar shvatila taj razvod, pretpostavljam. Tako da je uvek imala taj neki mrz prema ocu koji je ostao do kraja, i prenosila je to na mene, meni je to jako teško padalo, jako, jako, jako, ovaj, ali nekako sam se izborio sa tim. - Po završetku osnovne škole, vi ste otišli dalje da učite gde? Moj brat je tri godine stariji od mene. On je učio srednju mašinsku školu u Zemunu. Gledajući njegove radove, njegove crteže, uopšte tu njegovu smisao za mehaniku koji je on pokazao još kao dete, ovaj, meni se to jednostavno dopalo i, eto, ja sam poželeo da i ja to učim. Međutim, neštu tu nije išlo kako treba, ne mogu sad da se setim šta je bio pravi razlog. Uglavnom, srednju školu ne pamtim baš po sjajnim rezultatima. Naprotiv, doživeo sam to da ne budem prvi, da ne budem najbolji, da ne budem najjači, da ne budem naj... koji sam ja uvek bio. I to mi je... taj period mi je vrlo, ovaj, ovako da ne kažem ružan ostao. Pa, valda je to bio taj period adolescencije kad se nisam snalazio dobro, kad mi je sve smetalo, kad mi je, ne znam... Tako da taj deo nisam dobro... nemam u dobrom sećanju. Izuzev muzike, kojoj sam se tada malo žešće posvetio, u okviru rok muzike, iz tog vremena ne pamtim ništa tako lepo. I pamtim naravno gluvarenja, pamtim, ovaj, plažu u Čortanovcima, i to je sve iz tog vremena, iz vremena srednje škole. - A kako se sećate nekog šireg spektra društva? Kako je, kako je... Da li ste osećali neki pritisak okoline da vi završite to ili ste to radili zato što ste donekle želeli, odnosno zacrtali sebi? - U to vreme, naravno, trend je bio završi školu. Maltene, posao te već čeka gotovo sigurno. Onda sve ostalo ide sa tim, u smislu brak, kuća, stan, porodica, i tako dalje. Međutim, dok sam ja završio tu srednju školu, nekako su se, valda, i u društvu neke stvari počele, ovaj... malo krenule u nekom drugom smeru, tako da, dok sam ja završio školu, više... već je bio problem za radno mesto. Nije to više bilo onako glatko. Tako da sam, ovaj, kad sam završio školu... bio je problem gde i šta raditi, pa sam onda, možda malo po inerciji sa ostalim društvom, upisao višu mašinsku školu, mada sam i sam bio svestan da nemam dobru podlogu za to. Ali, ovaj, upisao sam višu mašinsku školu u Novom Sadu i krenuo tu jesen, tu zimu proveo tamo. Sad, kol’ko pamtim, ne znam da l’ sam položio možda dva kolokvijuma i to je bilo sve. U proleće ja sam shvatio da neće to ići dobro i napustio sam to. I to leto proveo, kažem, na plaži i u gluvarenju, i polako se pripremao za odsluženje vojnog roka, koje je tada bilo neminovno sa tim godinama. Znači, u avgustu sam otišao na odsluženje vojnog roka. - Koliko je tada trajalo odsluženje vojnog roka? - Pa, tad je trajalo za ove momke koji su završili fakultet... za njih je trajalo godinu dana, a za nas ostale 15 meseci. U to vreme je tako bilo. Proveo sam vojni rok u... U Karlovcu sam bio u školi rezervnih oficira. To mogu ovako sebi da pripišem kao jednu lepu školu, korisnu u svakom slučaju. To je bila škola za rezervne oficire, gde se, ovaj, gde smo mi postajali takoreći kao i aktivni oficiri, ali trebalo je preći taj četvoromesečni kurs koji je, kol’ko sad pamtim, bio baš onako i žestok u tempu i bogat sa programom. Aska! Tako da mi taj period je ostao baš kao... tu sam bio vrlo aktivan, vrlo sam, ovaj... puno stvari naučio. - I, dok ste završili vojni rok, to je godinu i po dana života... - Život dalje teče. Dolazim iz armije i opet se postavlja pitanje radno mesto, gde raditi, šta raditi. Kažem, već je nekako situacija bila sve više zategnuta, nije bilo toliko radnih mesta. - Koje su to godine? - To je bilo znači ’74/75, tako mislim, kad sam došao iz armije. Tako da sam, sticajem okolnosti, bukvalno ne birajući radno mesto, znači sticajem okolnosti zaposlio se kao čuvar u nekom preduzeću koje se bavilo time tada... te čuvarske službe. I tu sam radio tri meseca. I onda se preko biroa pojavila prilika da... Pozvali su mašinske tehničare, hemijske tehničare i elektrotehničare na doškolavanje, što je značilo da obavimo kurs od godinu dana i da postanemo mašinovođe na železnici. U to vreme bila je aktuelna pruga Beograd - Bar i nas stotinak, sećam se, trebalo je da opslužujemo praktično tu prugu Beograd - Bar koja je bila vrlo aktuelna i... U međuvremenu se, ovaj, to sam sad shvatio naknadno... Shvatio sam da je tada počeo raspad Jugoslavije, jer su podelili prugu na ŽTP, na ŽTO, na, ne znam... Užice dobilo svoje, Beograd svoje, Ruma svoje, naravno tamo Crnogorci svoj deo. Sve se isparčalo. Ja mislim da je tu negde bio početak raspada Jugoslavije. To je moje tumačenje lično. I dok smo mi završili, znači, taj kurs, desilo se to sa železnicom, tako da nismo, naime, otišli na tu prugu, nego smo bili raspoređeni kojekuda. Ja sam bio tu u Beogradu i tu sam proveo nekih devet godina na železnici, sve želeći da je napustim što pre. Nije mi odgovarao taj način rada, te noćne smene, ali naviše šta mi nije odgovaralo i šta sam... zbog čega sam želeo da napustim što prvih dana kad sam razgovarao sa starijim mašinovođama, prisustvovao sam ovakvim razgovorima gde jedan pita: Kol’ko si imao gaženja? Kaže pet, šest. A ti? Kaže 12. Ja pitam, šta, kakva gaženja, šta? I onda posle shvatim da su oni sticajem okolnosti gazili ljude, nesretnike, saobraćajke i tako dalje, i sve se to brojalo i ulazilo u, da kažemo, staž jednog mašinovođe, železničara. - Zbog nemogućnosti da...? - Praktično. To mi je, naravno, bilo jasno i to mora svima biti jasno, jer je zaustavni put lokomotive, odnosno voza, ako ide 100 km/h, njegov zaustavni put je 700 metara. Znači, tvoje... mogućnosti su nikakve da izbegneš bilo kakvu, ovaj, situaciju koja ti se nađe na šinama. Ali, kažem, taj osećaj mi nije bio prijatan nimalo i zbog toga sam sve vreme želeo da napustim železnicu, i tako se desilo posle devet godina da sam, ovaj, napustio i vrlo solidnu platu, što nije bila mala stvar, i došao tu u Staru Pazovu i tu se zaposlio u jedno malo preduzeće, tako 200 ljudi, gde sam bio primljen kao tehničar u kontroli proizvoda.