Transcript for Dusan Lazic - Vojka, Serbia - Life story, part 3 (Global Lives Project, 2009)

… moje glavno zanimanje. - Spomenuli ste da vam odgovara to što ni od koga ne zavisite, to što ne zavisite od struje, to što ne zavisite od tržišta. Da li to možda ima veze sa vremenom koje je bilo prethodnih desetak godina? - Koje je bilo i koje je još uvek, ovaj. Vreme koje meni ne odgovara ni u kom smislu. O tome bi se moglo puno pričati. Meni lično ne odgovara ovo vreme. I to je verovatno moj mali beg iz tog vremena koji mi baš prija. Da, to je to. - I opet da se malo vratimo na tu muziku. Vi sada imate bend. - Pre jedno dve, tri godine moj sin mlađi Miloš razgovara sa svojim društvom i onako, već kako se to vode razgovori među mladim ljudima, kao: "Je l’ imaš neki bend?" Ovaj kaže: "Imam." "Ja nemam." I tako, znaš, to je jednostavno tako popularna stvar. Pitaju Miloša: "Imaš ti bend?" Kaže: "Nemam ja, ima moj ćale." Onako, sa velikom dozom humora i zezanja. Ovaj, i stvarno je tako i bilo. U to vreme ja sam imao bend, a oni nisu imali. Ljubinko je bio na fakultetu, ovaj, Miloš tog momenta nije imao bend, ali i on je sklon tome. A mi smo bend napravili negde 70-ih godina. Naime, da, ovaj bend je ’66. Pa smo nekako stasali, poženili se i taj deo vremena se, tako, zaustavio. I onda je ta ista ekipa poželela ponovo da se... da nešto pokrene, pa smo u to vreme uzeli tambure. To nam je bilo jako zanimljivo. Tambura je akustički žičani instrument. Ovde, na ovim terenima, je vrlo popularan, kao što je gitara u Španiji, kao što je mandolina u Italiji, i šta ja znam. Naša tambura je za nas glavni instrument. I to je bilo vrlo lepo vreme druženja sa tamburom. Možda je Ljubinko i tada bio 'pelcovan'. I, ovaj... i to je trajalo, ne znam, tako, jedno desetak godina. I tu nekako dođe do nekakvog zasićenja. Pa smo ponovo, opet, sad već po treći put, vratili se na električne gitare i bubnjeve. Valda nam je dojadila ona sama pomisao na nekadašnja pojačala koja su bila i slabašna, i neispravna, i na kablove silne koje smo mi lemili, ubadali sa šibicama i pitaj boga, mučili se, loši mikrofoni, loša ozvučenja. Sad je to, danas, ovaj... nije tako problem ni pribaviti to ozvučenje, nije to tako više ni skupo, čini mi se, pa smo poželeli, eto, ponovo da se vratimo na rok muziku. Ustvari, nije to baš rok, pre bi se moglo reći to je neki pop-rok, ako se razumemo, uglavnom domaći. I, eto, to nam je zanimacija. - Da li je u tom bendu većina vaših bliskih prijatelja ili imate i prijatelje koji se ne bave muzikom? - Neko je davno rekao da je... teško je sastaviti četiri dobra prijatelja, baš izuzetno dobra, a četiri prijatelja koji usto se bave muzikom baš, to je stvarno teško. I dan danas je tako. Različiti smo ljudi i različiti karakteri. Ovaj, ponekad dolazimo i u nesuglasice. Svako ima svoju viziju. Najgore je to što smo, ovaj, ipak mi laici u svemu tome i onda, valda u toj svojoj nemoći, neznanju, to nam sve još teže pada. Ali, opet to neko druženje i bavljenje muzikom je... ostaje uvek, trajno i mi istrajavamo u tome. - Spomenuli ste mi pre neki dan, kada smo pričali, o osećaju spavanja među dva miliona pčela. Možete da nam ispričate nešto malo o tome? - To mi se dogodilo kad sam, ovaj, prvi put uselio moje pčele u kontejner. Naime, veliki problem svakog pčelara je paša. Znači, ovde gde si se... gde ti je stacionar najčešće nemaš sve vrste paše koju bi poželeo, znači da imaš i prolećnu pašu, i bagrem, i lipu, i suncokret. Teško je to postići, takav... takvo mesto, takav stacionar. I onda se pčelari dovijaju, pa kažu, od davnina postoji izreka, kaže: Med rodi na osovini. To znači, pčele moraš seliti, nositi. Nekada kolima se to nosilo volovskim, kažu ljudi, pričaju, šta ja znam. Danas je to malo drugačije. Prave ljudi, improvizuju kamione, improvizuju prikolice, autobuse čak... stare autobuse... useli se sa košnicama, i tako možeš da stigneš na svaku pašu. E, ja sam napravio sebi kontejner. To je znači... on je na svoje čet'ri noge. Mali kamion, dve tone, uđe u rikverc ispod. Sa dizalicom se pomognem, spustim kontejner na kamiončić. Idemo na teren, spustim ga tamo, spustimo noge, kamion odlazi, ja ostajem. I, ovaj, u tom kontejneru ima prostora i toliko da može, tako, prirodno da se boravi, tako da sam ja prvu noć spavao u tom kontejneru zajedno sa mojim pčelama. I taj... tog se osećaja sećam i sada, kad sam legao u taj hodnik. Praktično sa leve i desne strane su mi košnice. Praktično na 50-60 cm od glave i sa jedne i sa druge strane. I ja zamislim u svojoj glavi, reko’ -- svaka košnica, teorija kaže, ima od 20 do 50.000 pčela, ’ajde da uzmemo 30 ili 40. Imam 32 košnice. Na brzinu izračunam, 1.300.000 oko mene, a ja sam. Mogu vam reći da je to baš ovako dobar osećaj. Sve vreme imate onaj miris njihov predivan, onaj šum, mi kažemo skoro žubor pčela i to je izvanredan osećaj. - Da li ste religiozan čovek? - Sad ne znam. Kako ono kažu, agnostik. Ja sam ustvari pravoslavni agnostik. Šta da kažem, u sve sumnjam. Jednostavno, postao sam valda sa godinama sumnjičav, tako da, ovaj... ali mi je vrlo blisko pravoslavlje, pravoslavna vera. Lepo sam se osećao jedno vreme kad sam odlazio u našu mesnu crkvu. Pevao sam u horu i ta vrsta muzike je mnogo lepa. To je trajalo možda dve, tri godine. Sad, i ja sam rekao da ću ja ponovo doći kad-tad i verovatno hoću. - Da li ta sumnja možda ima veze sa vaspitanjem za vreme tog komunizma našeg? Ili, kakav je odnos bio ljudi prema religiji za vreme komunizma? - Ja ću reći za moje ono najbliže okruženje. Moj otac... ja mislim da on nije bio religiozan, kol’ko pamtim, kol’ko znam. Moj deda po materi, gde sam i odrastao, i baba su bili, a tako da kažem, delimično... Ne znam ni kako da kažem, delimično religiozni. Shvatali su pravoslavlje isto vrlo pozitivno, ali nisu bili redovni odlasci u crkvu. Tako... poštovala se tradicija, poštovala se, ovaj, i ta crkvena tradicija. I eto tako ja sam doživeo taj period. U društvu, pa to svi sad znamo, delimično se, ovaj... nije se odobravalo. Smatralo se da crkva ipak ima neke, ne nazadne poglede, ali možda bi se reklo usporavajuče poglede na život, na život onaj koji je onda, u ono vreme bio, ja mislim, u velikom usponu, bar materijalnom. Ovaj, ali... E, u takvom sam ja okruženju odrastao. Kasnije sam... I nisam bio tada vernik nikakav. Kasnije sam poželeo, prosto sam poželeo da ja tu nešto otkrijem, da ja tu nešto sagledam, da ja tu nešto doživim. I, kažem, bio sam... odlazio sam redovno nedeljom u crkvu, na liturgiju. Pevao sam, znači bio sam... aktivno sam učestvovao u tome, ali, priznajem, nisam doživeo to što mislim da bi... i verovatno vernici oni, kako bi’ rek’o, pravi dožive. Ja to nisam uspeo. Ne znam da li da mi zbog toga bude žao ili ne, ali nisam doživeo to. - Kako gledate na taj iznenadni bum religije posle cepanja neke socijalističke zemlje i posle rata koji je odneo dosta ljudi, i posle potpune promene političkog shvatanja same religije? - Neki kažu da je to bilo pomodarstvo. Neki kažu da je to bila jedna... verovatno je postojala neka praznina koja je bilo potrebno ljudima da se popuni. Ljudi su pokušali, možda eto kao i ja, da tu prazninu popune sa verom. Eto, to mislim da se desilo u to vreme i zato je bila ta, kako da kažem, nagla popularnost crkve i zato su se ljudi naglo okrenuli tome. Znači, mešavina svega je bila. Svako ima svoje razloge. A, sad je to verovatno... opet, naravno, dolazi do, kao i uvek... do nekog trežnjenja kod ljudi. Ja još mislim da ću ja to kad-tad uspeti. Ja to smatram kao... prosto kao neki svoj... nije zadatak, nego... Ja još uvek mislim da ću ja tu nešto naći. Ne umem to ni da objasnim. Za sad, ostavljam prosto vremenu, ostavljam vremenu... - Do sada, u vašem životu, da li ste vi srećan čovek? - Mogu da kažem, vrlo. Mogu da kažem, vrlo. Prvo što mi pada napamet, pada mi napamet porodica. I tu već sam sasvim zadovoljan. Deca prevashodno. Baš sam izuzetno, izuzetno zadovoljan sa svojim sinovima. I tu bi moglo... Šta dalje? Šta treba? Pa, ništa više i ne treba. - Hvala.