Transcript for Dusan Lazic - Vojka, Serbia - Life story, part 2 (Global Lives Project, 2009)

- Još dok ste radili na železnici, vama je... vama su rođeni sinovi, je l’ tako? - Tako je, da, da, oni su upravo u to vreme rođeni. U to vreme sam pravio kuću ovu. U to vreme smo... Milica, supruga mi, nije radila. Βila je sa decom kući, što je bilo sasvim logično, jer ja sam uglavnom bio van kuće. Kad dođem, čekala me je izgradnja te kuće, čekala me je poljoprivreda kojom sam se, ipak, nešto... u nekoj meri bavio, kao neko dopunsko zanimanje. - A kako ste se upoznali vi i vaša supruga? Kako je to išlo u ovako malom mestu i kroz vaše studije? - To je bilo... Ona je dosta mlađa bila, pogotovo u to vreme, to je... sedam godina je baš prilična razlika. Nekako je počelo naravno neozbiljno, posle se pretvorilo u ozbiljno. Jednog leta, tamo na plaži u Čortanovcima, tako smo se sreli, upoznali i tako je to krenulo. - Koliko dugo ste se vi zabavljali pre nego što ste se uzeli? Kako je išao taj...? - Ja za takve stvari ja uvek pitam Milicu. Ona pamti i datume i godine i telefonske brojeve i... Ja uglavnom to ne pamtim. Ja mislim jedno dve, tri godine sigurno, dok je ona završila gimnaziju, i onda nakon toga smo počeli zajedno da živimo. - Kad vam se rodio prvi sin, vi ste radili na železnici i... Kako je... Kako se sećate osećanja tog trenutka, tih...? - Pa, mogu da kažem vrlo dobro sam se osećao kao otac. Kako da kažem, prosto sam... Želeo sam porodicu, čini mi se, oduvek, ovaj... Imao sam, čini mi se, dosta strpljenja, sa... i sa prvim sinom i sa drugim. Puno smo vremena provodili zajedno. Učio sam ih, baš onako, svakakvim, ovaj, glupostima i veštinama i tako dalje. Baš sam, onako, hteo da prenesem na njih, ovaj, sve što... sve moguće, ovaj. Ali, pre svega mislim da, ovaj... čuvao sam se toga da ih nešto ne slažem, iako su bili tako sasvim mali, da ih ne razočaram. To mi je bilo glavno. Mislim da je to najvažnije, ovaj, za roditelja. Ja sam tako bar, još kao mlad roditelj, to shvatio. I, ovaj, i nadam se da im je taj deo... to detinjstvo bilo, baš ovako, i zanimljivo i... Ja mislim da oni nose lepe isto uspomene iz tog doba. Kad oni jednog dana budu pričali svoju priču, ja se nadam da će sve najlepše. - Oni su išli u školu ovde u Vojki, i...? - Da, i oni su išli u školu. Ljubinko je još kao... još u osnovnoj školi počeo da se bavi muzikom, nešto opet gledajući mog oca, nešto gledajući mene, pretpostavljam, i on je, ovaj, počeo da se bavi muzikom najpre u kulturno-umetničkom društvu. Išao je sa mnom, išao je na moje probe. I onako kao klinac bio je talentovan izuzetno i, ovaj, i onako, rado primljen i u društvu nas starijih, što je njemu verovatno godilo i to mu je dalo, ovako, baš podstreka da... U to vreme, šta bi bio motiv za jednog dečaka da se bavi muzikom, nego, eto tako, neke naizgled sporedne stvari kao što su ugled u društvu i tako dalje, je l’, kod devojčica možda, i tako dalje, kasnije. - On je osnovnu muzičku školu završio gde? - Završio... vandredno tu praktično u Vojki kod jedne profesorice koja je tu držala nastavu, njih odvodila u Sremsku Mitrovicu i tamo su oni polagali. On je, naime, završio tu osnovnu muzičku školu za harmoniku. Ja mislim da je jedino tada svirao harmoniku i više nikada. Nije je voleo. Al’ je onako mali ukapirao da jednostavno u to vreme nije bilo druge, nije bilo nekog odseka drugog, tako da je shvatio da mora to da završi da bi mu to bila podloga za dalje i onda je upisao, ovaj, srednju školu i tu je, onda, baš ovako, kako bih rekao, baš buknuo kao budući umetnik. Naime, ovaj, završio je srednju školu za tamburu, završio je srednju školu za kontarbas, i to sve uporedo. Tamburu je vanredno završavao, a za kontabas je išao redovno u Novi Sad i, valjda shvatajući da, ovaj, nema mu druge, on je... baš se trudio da bude jednostavno najbolji, da bude na svim takmičenjima najbolji, da uzme sve nagrade. Shvatio je da je to način da napreduje dalje, da bude zapažen i da, ovaj... Jer, ovaj, ja nisam imao nekog ni udela, ni upliva, kako bih rekao, u neke... sa nekim vrhunskim umetnicima, niti sam znao šta ga čeka u tom smislu. Jednostavno, nisam mu mogao mnogo pomoći, izuzev nekih tako opštih stvari, izuzev toga što sam nosio kofere, prevozio, i zna se već, non-stop bio tu u tom smislu kao pomoćni radnik. Ponekad smo... Ne ponekad, nego vrlo često smo razgovarali i, kako da kažem, savetovali se i mislim da je on bio od one dece koja znaju da saslušaju, da, ovaj, prihvate dobar savet, a... i, naravno, opet na kraju da uvek urade po svome. To je, baš onako, dobitna kombinacija. Za razliku od Miloša, koji ne želi ničiji savet, koji ne treba ničiju pohvalu, on tera po svome. Mislim da ga to košta, kako da kažem, daleko više. - A on je, posle svoje završene osnovne škole, završio šta? Kako je... Kako je njegov...? - Miloš je... Još u srednjoj školi je, ovaj... Bila je neka pozorišna grupa tu u susednom mestu i on je tako, sticajem okolnosti, uključio se tu. Imao je jednog vrlo dobrog pedagoga koji ga je dobro uputio i mislim da... A i mi u kući smo... Pa, kod nas se uvek, šta da kažem, uvek se vrtilo to. Uvek smo se trudili da gledamo dobre filmove, da čitamo dobre knjige, da slušamo dobru muziku i tako. Tako da je... Eto, to je imao kao podlogu. I onda, kažem, u radu sa tim, ovaj... u toj grupi pozorišnoj, on je shvatio da bi pozorište i taj svet mogao da mu bude zanimljiv, pa je posle gimnazije upisao Pozorište i radio produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti. - Dok ste... Kada ste dali otkaz na železnici, rekli ste da ste prešli na rad ovde bliže Vojki da biste bili bliže, verovatno, porodici i... Šta ste radili u tom trenutku? - Pa, u to vreme, kažem, ovaj... I sada imam desetak jutara zemlje i u to vreme mi je taj rad na poljoprivredi donosio jedan uzgred prihod. To mi je bila glavna preokupacija i, kažem, ovaj... Trudio sam se da budem sa porodicom što više i zaista smo bili... Mislim da smo bili dobra porodica, ovaj. A ovako, nikad nisam napuštao muziku, na ovaj ili onaj način. Naravno, sve amaterski. I tako su tekli ti dani, a momci su polako rasli i stasavali. Nas dvoje smo bili okrenuti njima i tu je bilo svo naše interesovanje, naravno. - Muzika se provlačila kroz ceo vaš život. I prošle godine ste okupili muzičare iz Vojke iz svih perioda na jedan zajednički koncert. Šta je to bilo? - Ovaj, jednom tako, valda negde u kafani, sedeli smo i pokušali da nabrojimo ljude koji su se bavili pop ili rok muzikom od davnina, što kaže, pa do danas. Od onih vremena kad je rok praktično i krenuo, znači šezdesetih, '63,'64, '65, ne znam sad. I, verovao ili ne, mi smo nabrojali, pa ja ne znam, preko 60, 70 ljudi koji su na ovaj ili onaj način se bavili... (psu:) Aska, idi, idi, idi... ... koji su se bavili rok muzikom. I meni je tad palo na pamet, ovaj, ta ideja, a znajući da pravi rokeri i pravi ljudi koji su omirisali, što kaže, mikrofon ili pozornicu, ovaj, da to večito ostaje u čoveku, pa mi je pala ideja da ih sve pokupim ponovo, kol’ko je moguće da ih animiram, da, ovaj... Neki se i dan-danas bave muzikom na ovaj ili onaj način, a neki su potpuno, ovaj, prestali, a ja tvrdo verujem da, ovaj, u sebi nisu prestali. I tako smo rešili da potražimo te ljude i da im malo... da im predložimo takav jedan projekat. I, verovali ili ne, odma’ tu sezonu u Vojki se stvorilo ja mislim da li šest ili sedam bendova koji su počeli vredno da, ovaj... da probaju, da treniraju. Bilo je čak i mladih, u smislu petnestogodišnjaka, i bilo je i ovih starih i... Tako da je to bilo, ja mislim da je to bilo lepo, ovaj. Nešto od toga se i održalo i videćemo, još ćemo proširiti tu ideju, u smislu da možda snimimo sve to, da napravimo neku monografiju, da ovaj... naravno, na kraju to krunišemo jednim zajedničkim koncertom gde bi bila prezentovana i ta monografija i taj CD. I, ovaj ... A sad, kako ko dalje, da l’ će nastaviti il’ neće... Mislim, i to je, ovako, dovoljno. - Hajde da se vratimo na period konačnog raspada Jugoslavije i taj nesrećan period iz vremena vašeg života verovatno. Kako je vas to sačekalo? Da li ste imali politička ubeđenja za ili protiv? - Nije mi lep taj period. Ovaj, nije to bio moj rat. Od prvog momenta ja nisam iz te priče. Znao sam to, ali sam ipak... (psu:) Aska, idi, idi... Ali sam, ovaj, ipak sticajem okolnosti, kad je to bilo se zakuvalo, bio sam i ja, ovaj, što kaže, pozvan kao rezervni oficir. Prosto naprosto, znajući da i moje komšije su pozvane, znajući da i moji školski drugovi su pozvani, i ja sam otišao, odazvao se. I nama su rekli, naravno, da idemo da branimo srpska sela, srpski narod u Hrvatsku, to je ovaj okolina Negoslavci. Ja sam tamo proveo dvadesetak dana. Konkretno, naša jedinica je bila zadužena da, tako se to žargon kaže, drži stražu tamo jednoj većoj jedinici koja je bila, ne znam, neka topovska jedinica ili već, nemam pojma, nešto, neka, ne znam šta... neka oruđa, oružja. Mi smo njima praktično držali stražu, to je bio naš zadatak, i tu smo proveli dvadesetak dana. Pre toga smo imali tu kao neke pripreme. Ja mislim sedam, osam dana smo proveli ovde na našem terenu kao pripremne, i otišli tamo. I, eto, toliko sam ja iskusio od tog rata. Šta mislim o njemu? Opet kažem, i tada i sada nije mi to lepo, nikad to nisam želeo. Ne znam kako da kažem... Pitao me je jedan moj prijatelj, inače Hrvat, zajedno smo radili tu, u tom preduzeću, kad sam došao odande. Pitao me je: Pa, dobro, Dule, kako si ti doživeo to? Šta si ti razmišljao tamo kad si otišao? On je inače fudbaler vrlo dobar. Ja mu kažem: Joco, šta ti razmišljaš kad te napadne protivnik, a ti si sa loptom? Ti tražiš način da ga prevariš, odnosno da on tebe ne prevari. E, i ja sam isto tako razmišljao. Samo sam razmišljao o tome da, ovaj... da mi se ne dogodi nešto, da, ovaj, sačuvam sebe od bilo kakve 'prevare', varke. I, naravno, pošto sam bio oficir, jako mi je bilo važno da ljudi oko mene ostanu zdravi, da ostanu... bilo bi mi teško da su makar i prst povredili. Eto, o tome sam samo razmišljao. Ja sam to shvatio kao neku samoodbranu, nikako drugačije. - Vaš brat je isto bio vojno lice? - On je, sticajem okolnosti, u to vreme... da, on je bio kapetan prve klase. Znam da je, ovaj... da je proveo... sad ne znam. U Čačku je bio na službi, a gde je baš te dane proveo, na kom terenu, ne znam, nije ni bitno. Znam da se u to vreme baš izuzetno razboleo i da je, ovaj... kao i naša mati, verovatno nasledno, tad mu je krenula psorijaza i... O, bože, kako se zove ova bolest, Parkinsonova bolest. I znam da je bukvalno sa terena donešen kući na oporavak i, ovaj, tako je on otprilike i završio tu svoju vojničku karijeru. A inače, on je završio Vojnu akademiju u Zadru, i sećam se tih lepih dana kad sam ja odlazio kod njega u posetu. Sećam se njih, njega i njegovih drugara. Jedno veliko drugarstvo je bilo među njima. To mi je, ovako, ostalo u pamćenju. Toliko. - Pošto ste završili to svoje službovanje na ratištu, vratili ste se u Vojku i na posao koji ste imali... - Da, to je bio posao u tom malom preduzeću koje se bavilo izradom vijaka. 200-250 ljudi je tu radilo. Sad kad se prisetim toga, mislim, vrlo vredno su ljudi radili. Relativno... Mislim da je to moglo preduzeće i dan-danas tako isto da funkcioniše. Međutim, neke čudne stvari su se počele dešavati ovde, u ovom društvu, ja to tako shvatam, tako da je preduzeće jednostavno tonulo i ja sam pokušao da nađem drugo radno mesto ovde još bliže u Vojki, u zemljoradničkoj zadruzi, misleći da je ipak... poljoprivreda je, ovako, jedna grana koja bi morala da bude, ovaj, baš ovako najotpornija. I tu sam se, naravno, prevario. Što je rekao moj jedan prijatelj, sve sam pogrešio u životu. Šta god sam mislio da se neće dogoditi, baš to se dogodilo. Mislio sam da nikad ne može da se desi rat u Bosni, to se dogodilo. Mislio sam da nikad ne može da bude rat u Jugoslaviji, to se dogodilo. Mislio sam da ne može preduzeće moje da propadne, sve se to dogodilo. Sve sam pogrešio. Tako je i ovde, ovaj, zem-zadruga počela sve više da tone. I video sam to, kako da kažem, vrlo dobro, tako da sam, ovaj, pokušao da se sam pripremim na neki način. Videlo se i gde to vodi i šta će dočekati. Tako da sam ja još onda, ovaj, počeo da se zanimam za pčelarstvo i to je moja nova priča, i najnovija, i možda najlepša. Jednostavno, mislim da sam u životu baš puno toga, ovaj, probao, lutao, tražio sebe. Prosto ne znam ni sam, ovaj, šta sam želeo u životu i šta je to čime bih se ja bavio. Na kraju, eto, došla je takva situacija da mi pčelarstvo bude, baš ovako, ovaj, da me potpuno zadovolji i da nađem sebe u tome. Tako da sam najpre počeo da čitam nešto o tome, jer nisam imao nekog od koga bih, ovako, direktno učio, tako da sam bio svestan da moram dobro da iščitam sve što je napisano, a o pčelarstvu je inače, ovaj, puno stvari napisano. Možda nijedna grana poljoprivrede nije toliko obrađena u knjigama i na predavanjima i, kasnije, kojekakvim seminarima. Jednostavno, pčelari su po tom pitanju vrlo vredni ljudi. Možda je to, jednostavno, takva i priroda posla, pa je potrebno. U svakom slučaju, pčelari vrlo vode računa o svemu tome. Oni se školuju, oni stalno uče i to mi se isto dopalo. Tako da sam, ovaj, čitajući te knjige, baš onako ušao u problem, valda i sećajući se da mi se otac nekad bavio pčelarstvom, eto to se sve vratilo. Što kaže, ko zna da l’ je sve to baš slučajno. I shvatio sam da mi pčelarstvo može biti i hobi i možda, jednim delom, nešto i materijalno može se na taj način pokriti. I baš sam, onako, u sve to zagriz’o svojski. Ima puno elemenata, ovaj, u pčelarstvu koji me, tako, vezuju. Jednostavno... Volim da radim sa drvetom. Tu treba dosta toga. Znači, moraš da malo znaš da nešto sečeš, da nešto odelješ, da nešto obradiš, da ofarbaš, da... Sve je to potrebno. Potrebno je dosta biti pedantan. Moraš... Moraš biti sam, moraš biti... Okrenut si sam sebi i to mi vrlo odgovara. Znači, nisi upućen ni od koga. Sve što uradiš, sam si uradio. Sve što pogrešiš, tvoja je krivica. Svaki neuspeh je samo tvoj neuspeh, jer pčele... one ne greše nikada. To sam naučio kao jedan od prvih postulata. Znači, sve što ne uradim dobro, na kraju izađe na videlo. Puno stvari mi se dopada u pčelarstvu, u smislu te samostalnosti, što nisam vezan ni za električnu struju, nit' sam vezan za gas, nit' sam vezan za... ne znam, za bilo kakve te neke spoljne uticaje. Ne interesuje me skoro ni tržište, jer taj med koji ja plasiram, mogu sasvim lepo da ga, ovaj, plasiram u... što kaže, u domaćoj radinosti. Tako da... To mi daje veliku samostalnost i to mi se jako dopada i to me drži. A učim i dan-danas, ovaj. I imam dobrih drugara pčelara. Kažu da su pčelari uglavnom dobri ljudi, valda učeći od pčela koje su, opet, marljive i mi sami, nekako tako, malo postajemo pčelice. I, da bude zanimljivo, i ovo ću vam ispričati. Moji sinovi kad su bili mali, jednom prilikom, Ljubinko me pita: Tata, šta radiš? U tom smislu. Ja sam nešto radio, nešto sam kuck’o ili nešto... ne znam. Pa, evo, reko’, to radim. Kaže: Jesi vredan? Ono, kolokvijalno pitanje. Kaže: Ti si vredan kao pčelica, al’ ne, nego kao pčelac. I od onda me oni zovu pčelac, al’ bukvalno od onda. I zamisi, to mi je sad baš ovako neobično da eto, to se pretvorilo u moje glavno zanimanje.